MOJ­KO­VAC - Nje­go­vo pre­so­ve­šten­stvo epi­skop Bu­di­mljan­sko-nik­šić­ki go­spo­din Jo­a­ni­ki­je ju­če je osveštao zvo­no man­astira Sve­tog Đor­đa u Gor­njoj Do­bri­lo­vi­ni, mje­stu ko­je se na­la­zi na pu­tu od Moj­kov­ca pre­ma Đur­đe­vi­ća Ta­ri. Zvo­no je dar Vuk­sa­na Mr­do­vi­ća ro­dom iz Do­bri­lo­vi­ne ko­ji sa­da ži­vi i ra­di u Slo­ve­ni­ji.
- Ra­di zdra­vlja i na­pret­ka svo­je po­ro­di­ce ali i da se sje­ti­mo nje­go­vih pre­da­ka sje­tio se Vuk­san Mr­do­vić da ovoj sve­ti­nji pri­lo­ži no­vo zvo­no. Ono će za­mi­je­ni­ti ono sta­ro ko­je je če­sti­ta Sto­ja Mr­do­vić pri­lo­ži­la cr­kvi za du­šu si­na ju­na­ka, ko­ji je po­gi­nuo u ob­ra­ču­nu sa Tur­ci­ma. To zvo­no je sa­ču­va­no, alo mu je tre­ba­la ve­li­ka oprav­ka i tre­ba­lo je da se pre­li­je, ali i da­lje će bi­ti ču­va­no. Na­da­mo se da će ma­na­stir Do­bri­lo­vi­na do­bi­ti još jed­no zvo­no ko­je će nas sa­zi­va­ti na mo­li­tvu- be­sje­dio je vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je na­gla­siv­ši da se kroz vje­ko­ve na­rod dur­mi­tor­skog kra­ja, Si­nja­je­vi­ne i Bje­la­si­ce sa­bo­rao u ma­na­sti­ru Do­bri­lo­vi­na.
- Ova sve­ti­nja je kao za­pa­lje­na svi­je­ća uvi­jek svi­je­tli­la me­đu ovih go­ra­ma. Mno­go je stra­da­la, če­sto je ru­še­na, po­ni­ža­va­na, pa­lje­na, ali ni­ka­da ni­je iz­gu­bi­la sve­tost i moć da sa­bi­ra na­rod. Pa je to, hva­la Bo­gu, i da­nas ta­ko a bi­će i ubu­du­će. Bla­go­da­re­ći oni­ma ko­ji ma gdje ži­vje­li sje­ća­ju­ći se ove sve­ti­nje, kao što se Vuk­san ko­ji ži­vi u Slo­ve­ni­ji sje­tio man­sti­ra Do­bri­lo­vi­na pri­je ne­go mno­gi dru­gi ko­ji ži­ve ov­dje u Moj­kov­cu. Mo­gli su i oni pri­lo­ži­ti zvo­no, uči­ni­ti ne­što za ma­na­stir i da­ti ova­ko vli­ki pri­log - za­klju­čio je vla­di­ka be­sje­du.
U ime po­ro­di­ce Mr­do­vić slo­vo je ka­zao Vuk­sa­nov stric Gi­le Ra­du­lov Mr­do­vić, ko­ji je ka­zao da je Do­bri­lo­vi­na, mje­sto u Po­tar­ju gdje je po­če­lo pr­vo opi­sme­nja­va­nje i obra­zo­va­nje u Po­ta­r­ju.
- Bio sam uče­snik u ob­na­vlja­nju ma­na­sti­ra, ko­ji je imao ve­li­ku pro­šlost i vje­kov­nu bor­bu da se sa­ču­va vje­ra i ča­sni krst. Po­no­san sam na svo­je pret­ke, ko­ji su da­li ži­vot za slo­bo­du.
Tu je Mi­lan, za­tim hra­bri bar­jak­tar Ra­do­sav, ko­ji je po­no­sno no­sio bar­jak u bit­ka­ma od 1912. do 1916. go­di­ne, kao i Mi­le­ta či­jom za­slu­gom i hra­bro­šću do­bi­smo bar­jak od kra­lja Ni­ko­le. Ali i Ra­ko ko­ji po­gi­be na Vi­kri, pra­te­ći Ra­do­sa­va da bar­jak ne pad­ne u tu­đe ru­ke. Na­šu hra­bru Stan­ku Mr­do­vić ko­ja pre­ko pla­ho­vi­te Ta­re u to­va­ru dr­va pre­ne­se pu­ške u svoj po­no­si­ti dom Mar­ko­vi­ća. Mo­ram po­me­nu­ti i svog dje­da No­vi­cu, ko­ji sa svo­ja če­ti­ri si­na uče­stvo­va u svim bit­ka­ma za slo­bo­du, naj­sta­ri­ji To­dor do­bi naj­ve­će od­li­ko­va­nje zlat­nu Obi­li­ća me­da­lju – na­bo­jao je Mr­do­vić po­zna­te pret­ke.
On je pod­sje­tio da je sta­ro zvo­no sta­ja­lo na zvo­ni­ku od 1902. go­di­ne, ali ga je zub vre­me­na ošte­tio i sa­da je u por­ti.
- Sa­da po­tom­ci Raj­ka Mi­lo­va­no­vog i Lju­bi­ce ro­đe­ne Mi­nić, bli­zan­ci Vu­ksan i Gru­ban, sa se­stra­ma i po­ro­di­ca­ma pri­lo­ži­še zvo­no ma­na­sti­ru. Na zvo­nu su upi­sa­na nji­ho­va ime­na na i vječ­no će tra­ja­ti - za­klju­čio je Gi­le Mr­do­vić.
Vuk­san Mr­do­vić ka­že da je zvo­no nje­gov dug pre­ci­ma i za­vi­ča­ju.
-Sva­ka Tar­ska sti­je­na ko­ja se na­la­zi oko­lo ma­na­sti­ra sve­tog Đor­đa u Gor­njoj Do­bri­lo­vi­ni ima svo­ju pri­ču ve­za­nu za vje­kov­nu bor­bu na­ro­da pro­tiv oku­pa­to­ra. O grad­nji ove pra­vo­slav­ne sve­ti­nje, otva­ra­nju pr­ve ško­le, o opi­sme­nja­va­nju na­ro­da Po­tar­ju. Jed­na sti­je­na ima po­seb­nu pri­ču jer je sa nje 1893. go­di­ne u smrt sko­čio ju­nak i ko­mi­ta Mi­lan Ma­ti­jin Mr­do­vić ko­ji ni­je že­lio da živ pad­ne u ru­ke ne­pri­ja­te­lja. Iako je­di­nac u oca i maj­ke, ni­je po­mi­šljao da se ta­ko nje­go­va lo­za ga­si. Dao je ži­vot za slo­bo­du. Nje­go­ve se­stre i brat­svo Mr­do­vić su ga sa­hra­ni­li ne­da­le­ko od ma­na­sti­ra gdje mu je i da­nas spo­me­nik. U znak sje­ća­nja na Mi­la­na ju­na­ka pri­lo­ži­li su zvo­no ko­je je bi­lo na zvo­ni­ku od 1902. go­di­ne Zub vre­me­na ga je ošte­tio, ta­ko da su Mr­do­vi­ći pri­lo­ži­li no­vo zvo­no ko­je će vječ­no zvo­ni­ti prič­ju­ći o bur­noj isto­ri­ji ove naj­at­sri­je pra­vo­slav­ne sve­ti­nje u Po­tar­ju – na­gla­sio je do­bro­či­ni­telj Vuk­san Mr­do­vić.M.N.